Mislila sam da nemam vremena za doručak

Godinama sam prvi pravi obrok jela tek oko četiri popodne.

Ujutru kafa, u kolima još jedna, u studiju treća. Negde oko jedanaest bih pojela nešto što je neko doneo, obično nešto slatko, obično stojeći i dok gledam u papire. Onda snimanje, pa montaža, poziv iz škole i prodavnica. Oko četiri bih otvorila frižider bez ideje šta bih prvo pojela.

Ako ste ikada jeli tako, znate da to više liči na panično traženje hrane nego na obrok.

Godinama sam to objašnjavala rečenicom u koju sam zaista verovala: nemam vremena da jedem. Trebalo mi je dugo da shvatim da problem nije samo u vremenu za hranu. Nisam umela da napravim pauzu i sednem.

Razlika koju sam propustila

Nešto možete da pojedete za pet minuta. Za obrok ipak morate da zastanete.

Morate da spustite telefon, izvučete stolicu i prihvatite da će neko narednih petnaest minuta morati da sačeka. A ja sam se ponosila time što kod mene niko nikada ne čeka. Sve stignem, sve pokrijem, svima odgovorim istog dana.

Ono što sam zvala dobrom organizacijom često je bilo samo odbijanje da napravim pauzu. Posledice bih osetila oko četiri popodne, a zatim ponovo u deset uveče, kada bih u napokon tihoj kući pokušala da nadoknadim sve što sam tokom dana preskočila. I tada najčešće nisam sedela za stolom.

Najviše mi nije smetao umor, već nervoza koja bi se javila oko pola četiri. Tada mi se činilo da su svi oko mene prespori i da samo ja završavam obaveze. Godinama sam mislila da je to deo mog karaktera. Tek kada sam promenila raspored svojih pauza, primetila sam da su i takva popodneva ređa.

Ovo je moje iskustvo, ne opšti savet. O energiji, koncentraciji i dužim razmacima između obroka pisaću tek kada o tome razgovaram sa stručnjakom koji će svojim imenom stati iza svake zdravstvene tvrdnje.

Šta sam probala i nije radilo

Prvo sam pokušala ono najlogičnije. Uvela sam doručak.

Ustala sam ranije, spremala jaja, sedala za sto. Trajalo je devet dana. Deveti dan sam ustala u pet i po, gledala u tiganj i osetila kako mrzim ceo aranžman. Odustala sam i osećala se kao da sam pala na ispitu koji sam sama sebi zakazala.

Drugi pokušaj je bio još gori. Kupila sam lepe posude za pripremu obroka i nedeljno popodne provela kuvajući za celu sedmicu. U sredu je u frižideru stajalo pet netaknutih posuda, a ja sam jela pecivo iz pekare pored studija. Najteže mi je palo to što sam na kraju bacila hranu.

Treći pokušaj su bili podsetnici na telefonu. Zvonili su, ja sam ih gasila. Telefon koji mi kaže da jedem je jednostavno još jedna osoba koja nešto traži od mene, a njih je već bilo dovoljno.

Sve tri stvari su propale iz istog razloga. Sve tri su bile o hrani. A moj problem nije bio hrana.

Ono što je proradilo

Promenila sam pitanje.

Prestala sam da se pitam šta ću da jedem i počela da se pitam kada ću da sednem. Samo to. Jedno mesto u danu, isto vreme, gde sedim petnaest minuta. Ne trideset, ne sat. Petnaest.

U početku u tih petnaest minuta nisam uvek birala najbolji obrok. To mi nije bilo najvažnije. Najpre sam morala da naučim da sednem. Posle nekoliko meseci počela sam pažljivije da biram šta ću poneti za sto.

Druga stvar koja je pomogla je bila sitna i pomalo glupava. Uveče, dok raspremam kuhinju, spremim jednu stvar za sutra. Jednu. Ne sedam obroka, ne pet posuda. Jednu stvar. Nekad je to samo oprano voće u činiji. Nekad je to jaje skuvano unapred. Poenta nije u hrani, poenta je da sutrašnja ja zatekne nešto što je današnja ja ostavila.

Treća stvar je bila najteža i nema veze sa kuhinjom. Morala sam da kažem ljudima da me petnaest minuta nema. To je za mene bilo teže od svega ostalog, jer sam ceo život gradila na tome da sam uvek dostupna. Prvih nedelju dana sam se osećala kao da radim nešto nedozvoljeno.

Šta bih rekla sebi od pre deset godina

Ne bih joj rekla da jede zdravije. To je već znala, kao što mnoge od nas znaju.

Rekla bih joj da ne mora stalno da bude dostupna. Da žena koja pojede ručak stojeći nad sudoperom možda uštedi nekoliko minuta, ali sebi uskraćuje predah koji bez razmišljanja daje svima drugima.

I rekla bih joj da jedno teško popodne nije dokaz da nije dovoljno jaka. Vredi da pogleda kako je provela prvi deo dana i da li je uopšte napravila pauzu.

Jedna stvar za ovu nedelju

Ako ste se prepoznali, nemojte da uvodite doručak. Nemojte da kupujete posude. Nemojte ništa da planirate za ponedeljak.

Izaberite jedno vreme u danu, bilo koje, i sedite petnaest minuta. Ove nedelje, tri puta. Ne sedam, tri.

Kada napravite prostor za pauzu, lakše ćete odlučiti i šta ćete pojesti.