„Volim borce”: kako sam stvarno ušla na RTS

Nisu me primili.

To je najkraća verzija početka karijere koja traje više od dvadeset godina i danas uključuje vođenje Slagalice. Tada je postojao samo konkurs, prijavila sam se i nisam prošla.

Danas ta rečenica zvuči skoro simpatično jer već znamo kako se priča završila. Tada mi, naravno, nije bila nimalo simpatična. Nisam mogla da znam da li je to samo jedno odbijanje ili kraj puta kojim sam želela da krenem.

Postojao je samo odgovor koji nisam želela i pitanje koje se posle svakog odbijanja pojavi: da li je ovo znak da treba da odustanem ili samo znak da moram da pokušam drugačije?

Volela bih da mogu da kažem da sam odmah bila hrabra. Nisam. Najpre sam bila razočarana. Onda sam bila ljuta. Zatim sam pokušavala da budem razumna i da sebi objasnim da je konkurencija velika, da sigurno ima boljih kandidata, da jedna odluka ništa ne govori o mojoj vrednosti. Sve je to bilo tačno, ali mi nije mnogo pomagalo. Kada nešto zaista želite, razum je često poslednji koji dobije reč.

Negde između razočaranja i pokušaja da se ponašam odraslo pomislila sam: ako odgovor već ostane ne, želim bar da znam da sam uradila sve što je bilo do mene.

Zato sam napisala pismo.

Pismo koje nije imalo garanciju

Ne pamtim na kakvom sam papiru pisala, kakvo je bilo svetlo u sobi ni jednu veliku rečenicu koja je sve prelomila. Iskreno, verovatno je nije ni bilo. Pamtim samo da nisam želela da se moja priča završi jednim formularom i spiskom na kojem nema mog imena.

Završila sam Fakultet političkih nauka jer sam htela da budem novinarka. Nije to bila rezervna ideja, nešto čime bih se bavila dok ne smislim šta stvarno želim. Privlačio me je posao u kojem morate da budete radoznali i onda kada ste umorni, da slušate i onda kada mislite da već znate odgovor, da postavite pitanje dovoljno jasno da sagovornik ne može da se sakrije iza velikih reči.

Televizija je svemu tome dodavala još jednu odgovornost: pitanje više nije bilo samo moje. Postavljala bih ga pred ljudima koji kod kuće slušaju i očekuju da ne potrošim njihovo vreme.

Konkurs mi je rekao da za taj posao tada nisam izabrana. Pismo je bilo moj način da kažem da odluku čujem, ali da i dalje imam nešto da dodam.

Nisam želela da zvučim ni drsko ni uvređeno, niti da tražim da neko zbog mene zanemari pravila. Htela sam samo da objasnim ko sam, zašto verujem da mogu da radim taj posao i zbog čega mi je važno da pokušam još jednom.

Danas bih verovatno prepravljala svaku drugu rečenicu. Tada nisam imala luksuz da budem sopstveni urednik nedeljama. Imala sam ono što sam zaista mislila i dovoljno nemira da to pošaljem.

Kada nekome napišete pismo posle odbijanja, nema nikakve garancije da će ga otvoriti, a kamoli zapamtiti. Može da ostane nepročitano. Može da deluje naivno. Može da postane još jedno ne. To je važno reći jer se priče o upornosti često prepričavaju samo kada upornost uspe. Onda zvuči kao formula: pokušaj još jednom i vrata će se otvoriti. Neće uvek. Ponekad će odgovor i drugi put biti isti. Ponekad ga neće biti.

Ali postoji razlika između garancije i razloga. Nisam imala garanciju da će pismo nešto promeniti. Imala sam razlog da ga napišem: nisam želela da poslednja reč o mom pokušaju bude tuđa.

„Volim borce”

Odgovor koji je stigao bio je kratak. Rečenica koju sam zapamtila glasila je: „Volim borce.” Posle nje došlo je uputstvo da odem u Beogradsku hroniku.

Dve reči mogu da promene život, ali tek kada posle njih stvarno ustanete i odete tamo gde su vas poslali. „Volim borce” nije bio ugovor. Nije bio obećanje da ću uspeti. Nije značio da ću dobiti emisiju, da će me kamera voleti ili da ću umeti da uradim prvi zadatak. Bila su to samo odškrinuta vrata koja do juče nisu postojala. Dovoljno da uđem i pokažem šta znam.

Godinama kasnije ljudi tu rečenicu čuju kao pohvalu. Ja u njoj i dalje čujem i obavezu. Borbenost može da vam otvori vrata, ali posle toga morate da radite. Ona neće umesto vas uraditi prilog, proveriti činjenicu, stići na teren, ispoštovati sagovornika ili popraviti najavu pet minuta pred uključenje.

Ne želim da romantizujem reč borac. Previše žena je naučeno da sve podnese, da nikoga ne optereti i da sopstveni umor nosi kao dokaz karaktera. Na tu vrstu borbe ne mislim. Niti mislim da treba godinama udarati u vrata koja vas ponižavaju. A odustajanje nije uvek slabost. Ponekad je najzrelija odluka da promenite pravac.

Za mene je tada borba značila nešto mnogo manje dramatično: tražiti još jednu priliku da budem saslušana. Posle toga, prihvatiti da će rezultat zavisiti od onoga što uradim kada prilika stigne.

Vrata se otvore, a onda počinje posao

Kada prepričavamo nečiji početak, obično stanemo kod prve velike prilike. A u stvarnom životu posle nje dođe sasvim obično jutro: ustajete, oblačite se i odlazite na posao na kojem još ne znate ni gde se šta nalazi.

Beogradska hronika nije bila kulisa za moj veliki početak. Bila je redakcija sa svojim ritmom, rokovima, pravilima i ljudima koji su već znali posao. Ja sam bila nova. To znači da mnogo pitate, ali i da učite kada da ćutite. Znači da želite da pokažete inicijativu, a istovremeno morate da prihvatite da entuzijazam nije zamena za iskustvo.

Novinarski posao ume da bude grub prema predstavi koju imate o sebi. Možete misliti da ste elokventni, a onda čuti svoj prvi snimljeni tekst i otkriti da rečenice nemaju vazduha. Možete verovati da postavljate jasna pitanja, a onda u odgovoru sagovornika shvatiti da nije razumeo šta ste ga pitali. Možete doći pripremljeni, a da se na terenu promeni sve zbog čega ste se pripremali.

Tu nema mnogo prostora za sujetu. Greška nije dokaz da ne pripadate poslu, ali je informacija da nešto morate da naučite. Kada ste mladi, lako pomešate te dve stvari. Svaku ispravku čujete kao procenu cele svoje vrednosti. Svako „ovo nije dobro” u glavi prevede se u „ti nisi dobra”. Trebalo mi je vremena da ih razdvojim.

Posao mi nije govorio ko sam kao osoba. Pokazivao mi je šta tog dana još ne umem dovoljno dobro. To nije isto, mada mi je trebalo vremena da tu razliku zaista prihvatim.

To saznanje mi je kasnije bilo dragoceno i pred kamerom i van nje. Kada kritiku pretvorite u zadatak, postane lakša. Ne uvek prijatna, ali korisna.

Ako mi neko kaže da je pitanje predugo, mogu da ga skratim. Ako je najava nejasna, mogu da je napišem ponovo. Ako sam propustila važnu činjenicu, mogu da uvedem proveru koja će sledeći put sprečiti isti propust. Sa zadatkom možete nešto da uradite. Sa presudom o sebi ne možete ništa osim da se branite.

Prvi put kada čujete sopstveni glas

Kada razgovaramo, svoj glas čujemo drugačije nego ostali. Zato snimak sopstvenog glasa mnogima u početku zvuči kao da govori neko drugi, neko poznat, ali ne baš drag. Televizija vam ne dozvoljava da od tog osećaja pobegnete.

Morate da gledate svoj rad. Morate da čujete gde ste požurili, gde ste progutali završetak, gde ste se nasmešili iz nelagode, a ne zato što je trenutak bio topao. Morate da vidite šta radite rukama kada ne znate gde s njima. Sve ono što drugi ljudi mogu da zaborave čim se razgovor završi vama ostaje snimljeno.

U početku je teško ne gledati samo sebe. Da li mi je kosa dobro stajala? Jesam li zvučala pametno? Da li sam delovala sigurno? Tek kasnije sam shvatila da kamera nije ogledalo. Sa druge strane sedi neko ko pokušava da razume priču, a moj posao je da mu je prenesem jasno.

Kada se fokus pomeri sa „kako ja izgledam” na „da li je gledaocu jasno”, veliki deo treme promeni oblik. Ne nestane potpuno, ali dobije posao. Više niste glavni događaj. Događaj je informacija, sagovornik, takmičar, priča ili trenutak koji treba pošteno preneti.

To je jedna od najvažnijih lekcija sa početka: pred kamerom ne treba stalno da misliš o sebi. Najbolje radiš kada dovoljno poznaješ zanat da možeš na trenutak da zaboraviš kako izgledaš i stvarno slušaš osobu preko puta.

Upornost nije isto što i ne čuti ne

Kada pričam o pismu posle konkursa, uvek postoji rizik da priča zvuči kao poziv ljudima da ne prihvataju odbijanje. Zato moram da napravim razliku.

Granica postoji. Nečije ne može biti jasno, konačno i lično, i tada ga treba poštovati. Upornost nije dozvola da pritiskamo ljude, zaobilazimo tuđe granice ili verujemo da nam nešto pripada samo zato što ga dovoljno želimo.

U profesionalnom životu, međutim, odbijanje često nije tako lično i konačno kao što zvuči. Može značiti da tog dana nije bilo mesta, da vaš rad nije dovoljno spreman, da ste pokucali na pogrešna vrata ili da niste uspeli da pokažete ono što umete.

Moje pismo nije zahtevalo da se rezultat konkursa poništi. Tražilo je priliku da neko vidi više od jednog neuspešnog pokušaja. Kada je prilika stigla, na meni je bilo da je ne pretvorim u potvrdu da je prvi odgovor bio ispravan.

Postoji još jedna granica koju sam kasnije naučila. Upornost ima cenu. Ako stalno pokušavate isto, na isti način, na mestu koje vam uporno pokazuje da vas ne želi, možda ne pokazujete snagu nego odbijate da pročitate informaciju. Borbenost nije samo ponavljanje. Ona uključuje prilagođavanje, učenje i spremnost da promenite metod.

Ja nisam poslala isti formular još deset puta. Promenila sam način na koji sam se predstavila. Umesto da budem jedno ime na listi, napisala sam zašto želim posao i šta sam spremna da uradim da ga naučim.

Šta bih danas promenila u tom pismu

Kada bih danas pisala isto pismo, prvo bih ga skratila. Godine u redakciji nauče vas da drugi ljudi nemaju više vremena samo zato što je vama tema važna. Ako rečenica služi jedino da pokaže koliko sam se trudila, verovatno može napolje.

Jasnije bih napisala šta umem. Mladi ljudi često pišu šta osećaju jer osećanja najbolje poznaju. Kažu da nešto mnogo žele, da su vredni, odgovorni i spremni da uče. Sve to može biti istina, ali onome ko odlučuje korisnije je da vidi primer: koju ste priču uradili, koje pitanje postavili, kako ste rešili problem, šta ste sami naučili.

Verovatno bih dodala i jednu rečenicu o tome šta ne znam. Ne kao izvinjenje, nego kao znak da razumem veličinu posla. Samopouzdanje nije uverenje da umete sve. Samopouzdanje je spremnost da jasno kažete šta umete, šta još ne umete i kako ćete smanjiti razmak između ta dva.

Jedno ipak ne bih menjala: ponovo bih ga poslala.

To je možda jedini deo saveta koji mogu pošteno da dam mlađoj sebi. Ne mogu joj obećati odgovor. Mogu da joj kažem da ne odlučuje umesto osobe kojoj piše. Koliko puta ne pošaljemo prijavu, ne predložimo ideju, ne pitamo za razgovor ili ne pokažemo rad zato što unapred pretpostavimo šta će druga strana misliti? Odbijemo sebe u tuđe ime i onda taj potez predstavimo kao realnost.

Ponekad je realnost zaista nepovoljna. Ali ako odgovor ne znamo, pretpostavka nije isto što i činjenica.

Sarajevo, Beograd i osećaj da moraš da se snađeš

U Beograd sam došla sa dvanaest godina. Pre toga je moj život bio u Sarajevu, u prostoru koji je bio poznat i čiji ritam nisam morala da učim. Kada kao dete promenite grad i okolnosti mnogo ranije nego što ste spremni, brzo razvijete veštinu snalaženja. Posmatrate ljude, učite pravila, pokušavate da ne pokažete koliko vam nedostaje ono što je ostalo iza vas.

Ta veština može da vas odnese daleko. Može da vas nauči da se ne uplašite novog studija, nepoznate redakcije ili zadatka koji još niste radili. Ako ste jednom morali da počnete život iznova, mnogi kasniji počeci deluju manje strašno.

Ali snalaženje ima i drugu stranu. Naviknete da ne tražite pomoć. Verujete da je vaša dužnost da brzo razumete, ne smetate i pokažete da možete sami. Postanete osoba koja u svakoj situaciji nalazi rešenje, a onda se čudite što vas svi zovu kada treba rešavati stvari.

Godinama sam tu osobinu videla samo kao prednost. Danas znam da me je mnogo puta pogurala, ali i umela dobro da me umori. Pismo posle konkursa nastalo je iz onog dela mene koji nije čekao da neko objasni sledeći korak. Taj deo mi je otvorio važna vrata. Kasnije sam morala da naučim da ne moram baš svaka da otvaram sama.

Zato priču o borcu ne mogu da završim jednostavnom porukom „nikad ne odustaj”. Ponekad treba stati. Ili pitati. Nekad je jedino ispravno prihvatiti pomoć, a nekad promeniti cilj. Ono što vredi sačuvati nije stalna borba, nego osećaj da imate pravo da učestvujete u odluci o sopstvenom životu.

Televizija ne nagrađuje samo glasne

Reč borac često zamišljamo kao osobu koja prva govori, najduže insistira i nikada ne pokazuje sumnju. Novinarstvo me je naučilo suprotnom. Neke od najvažnijih profesionalnih odluka donosite kada odlučite da ne govorite.

Na terenu, u studiju ili intervjuu, lako je zaljubiti se u sopstveno pitanje. Pripremali ste ga, lepo zvuči i jedva čekate da ga izgovorite. A onda sagovornik u prethodnom odgovoru otvori nešto mnogo važnije. Ako ste zaista prisutni, odložićete plan i krenuti za onim što ste čuli. Ako samo čekate red da pokažete pripremu, propustićete priču.

Biti borac u tom poslu ponekad znači istrajati na pitanju kada sagovornik izbegava odgovor. Ponekad znači zaštititi sagovornika od pitanja koje bi donelo klikove, ali ne bi donelo razumevanje. Ponekad znači reći uredniku da nešto nije provereno. Ponekad znači priznati grešku pre nego što je neko drugi otkrije.

Najglasniji trenutak nije uvek i najhrabriji. Nekada je mnogo teže mirno reći: „Ne znam, proveriću.” Za novinara to nije mala rečenica, koliko god jednostavno zvučala.

Pismo mi je možda pomoglo da uđem u redakciju. Ali sposobnost da slušam, proveravam i popravljam svoj rad odlučivala je da li ću u njoj ostati.

Šta konkurs ne može da izmeri

Konkursi su potrebni. Moraju postojati kriterijumi, rokovi i način da se između mnogo kandidata donese odluka. Ali nijedan proces ne može potpuno da izmeri osobu.

Može da vidi biografiju, iskustvo, probni zadatak i način na koji odgovarate tog dana. Ne vidi kako ćete reagovati kada tri stvari krenu po zlu istovremeno. Ne zna da li ćete pet godina kasnije i dalje želeti da učite. Teško meri da li ćete biti kolega koji ostaje još deset minuta da pomogne nekome ko prvi put radi uključenje. I sigurno ne može da predvidi koliko će vas jedna greška naučiti.

To ne znači da je svako odbijanje pogrešno. Znači da nije sveobuhvatno. Jedan rezultat opisuje susret između vašeg tadašnjeg rada i tadašnjih kriterijuma. Ne opisuje ceo vaš mogući život.

Kada sam dobila ne, mogla sam sebi da kažem: „Nisam za televiziju.” Umesto toga, odgovor sam shvatila ovako: „Ovog puta nisam ušla.” Razlika deluje mala, ali menja ono što uradite sledeće. Jedna rečenica zatvara priču, druga ostavlja mogućnost da proverite postoji li još neki put.

Ne mora uvek da postoji. Ali vredi proveriti pre nego što donesete konačnu presudu.

Godine posle prvog ulaska

Kada provedete dovoljno vremena u istom poslu, na sopstveni početak počnete da gledate kao na neku mlađu sebe. Imate nežnost prema njoj, ali ne razumete uvek kako je mogla da bude toliko sigurna u neke stvari i toliko uplašena od drugih.

Mlađa ja je verovala da će jednog dana prestati da greši. Da iskustvo znači stanje u kojem više nema neprijatnih iznenađenja, loših procena i trenutaka kada posle emisije u kolima ponavljate rečenicu koju biste sada izgovorili drugačije. Iskustvo nije to.

Iskustvo znači da grešku ranije prepoznate. Da znate koje su ozbiljne, a koje će samo povrediti sujetu. Da imate postupak za proveru. Da možete da ostanete mirni dovoljno dugo da uradite sledeću korisnu stvar. I da više ne očekujete od sebe da svaki put budete savršeni kako biste dokazali da zaslužujete mesto koje ste dobili.

Prvih godina sam svaku novu priliku doživljavala kao ponovno polaganje prijemnog. Ako nešto ne uradim dobro, možda će neko shvatiti da je pogrešio što me je pustio unutra. Poznajem taj osećaj: kao da vrata mogu svakog časa da se zatvore čim na trenutak prestaneš da dokazuješ koliko si zahvalan.

Vremenom sam shvatila da zahvalnost nije isto što i dug. Zahvalna sam ljudima koji su mi dali priliku, urednicima koji su me ispravljali i kolegama koji su delili znanje. Ali zahvalnost nisam pokazivala tako što ću zauvek ostati početnica koja se izvinjava što zauzima stolicu. Pokazivala sam je tako što sam učila da svoje mesto koristim odgovorno.

Tek mnogo kasnije shvatite da prilika nije krhka vaza koju morate zauvek nositi na obe ruke. Ona je prostor za rad. Zato danas mlađoj sebi ne bih rekla samo: izbori se da uđeš. Rekla bih joj i: kada uđeš, dozvoli sebi da budeš početnica. Ne moraš prvog dana da opravdaš narednih dvadeset godina. Treba da uradiš današnji zadatak najbolje što umeš i da sutra znaš malo više.

Slagalica i druga vrsta pitanja

Kada vodite kviz, pitanje je već napisano, odgovor postoji i vreme je precizno. Na prvi pogled to je suprotno novinarskom razgovoru, u kojem jedno pitanje može da otvori deset novih pravaca. Ipak, oba posla traže istu vrstu prisutnosti.

Takmičar ispred vas nije samo neko ko treba da izgovori tačan odgovor. To je osoba koja je došla sa znanjem, tremom, očekivanjima i činjenicom da je gleda mnogo ljudi. Moj zadatak nije da pokažem da znam rešenje. Moj zadatak je da čuvam ritam i prostor u kojem ona pokušava da ga pronađe.

Tu sam ponovo naučila da upornost nije stalno guranje. Kada vreme teče, prirodni impuls je da pomognete, nagovestite ili makar izrazom lica ublažite neprijatnost. Ali tuđi trenutak ne treba oduzeti zato što je nama teško da gledamo tišinu.

Možda postoji veza između pisma koje sam nekada poslala i načina na koji danas stojim preko puta takmičara. Znam kako izgleda kada želite priliku da pokažete nešto što imate u sebi. Znam i koliko malo spoljašnji trenutak može da kaže o celoj osobi. Jedan netačan odgovor ne govori koliko neko zna. Jedan neuspešan konkurs nije rekao šta ću raditi narednih dvadeset godina.

Zašto ovu priču pričam sada

Mogla sam da je ostavim kao simpatičnu anegdotu za intervju. Novinari pitaju kako ste počeli, vi izgovorite nekoliko uvežbanih rečenica, svi dobiju uredan pasus. Ali početak vredi samo ako iz njega možemo da izvučemo nešto poštenije od slogana.

Ne pričam ga da bih sebe predstavila kao osobu koja nikada ne odustaje. Odustajala sam od mnogo toga. Neke odluke su bile dobre, neke možda prerane. Ne pričam ga ni kao dokaz da je dovoljno snažno želeti. Mnogo sposobnih ljudi žele posao i ne dobiju ga. Sistemi nisu uvek pravedni, prilike nisu ravnomerno raspoređene i nečiji uspeh ne može se svesti na karakter.

Pričam ga zbog trenutka između tuđeg ne i našeg sledećeg poteza. U tom kratkom prostoru nemamo kontrolu nad ishodom, ali imamo određenu kontrolu nad odgovorom. Možemo da tražimo povratnu informaciju. Da popravimo rad. Da pokušamo drugačije. A možemo i da zaključimo da nam cilj više nije važan. Sve su to aktivne odluke.

Najgore je kada tuđi odgovor pretvorimo u sopstveni glas i godinama ga ponavljamo bez provere.

Pismo koje danas možda treba da napišeš

Možda tvoje pismo nema veze sa televizijom. Možda je to prijava za posao koju držiš otvorenu u računaru već nedelju dana. Možda je poruka osobi od koje želiš savet. Predlog koji nisi izgovorila na sastanku. Pitanje lekaru koje svaki put zaboraviš kada uđeš u ordinaciju. Razgovor kod kuće koji odlažeš jer ne znaš kako će druga strana reagovati.

Ne mogu da ti kažem da ga obavezno pošalješ. Ne znam tvoje okolnosti, odnose ni rizik. Ali mogu da ti predložim tri pitanja koja sebi i danas postavljam.

Ako je na sva tri odgovor da, možda vredi napisati prvu rečenicu. Ne celu poruku, ne konačnu verziju. Prvu rečenicu. Mnogo velikih odluka postane moguće tek kada ih smanjimo na sledeći konkretan pokret.

Moje pismo nije promenilo svet, ali jeste promenilo smer mog života jer ga je neko pročitao i pružio mi još jednu priliku. Svesna sam da mnoga jednako iskrena pisma ne dobiju takav odgovor i to ne zaboravljam.

Šta za mene danas znači biti borac

Danas za mene borac nije žena koja nikada ne seda i ponosno govori da joj ništa nije teško. Nije ni neko ko svako odbijanje doživljava kao izazov koji po svaku cenu mora da savlada.

Borac je osoba koja ume da razlikuje važno od glasnog. Koja može da istraje, ali i da promeni mišljenje kada dobije novu informaciju. Koja ne očekuje da strah nestane pre nego što napravi razuman korak. Koja zna da traženje pomoći ne poništava snagu.

Ponekad je borba poslati pismo. Drugi put je ugasiti računar i priznati da je za danas dosta. Nekad treba stati pred kameru, a nekad sići sa scene i pustiti nekog drugog da govori. Ponekad braniš ideju, a ponekad priznaš da ipak nije bila dobra.

Ta širina mi je važna jer ne želim da još jednom ženi kažem da je rešenje za njen umor da bude jača. Snaga bez granice postane samo lepša reč za trošenje sebe.

Ona mlađa ja koja je napisala pismo imala je jednu vrstu snage. Ova današnja pokušava da nauči drugu: da ne mora svaki dan da zasluži pravo na mesto koje je godinama gradila.

Ljudi koji su odgovorili i ljudi koji nisu

Jedna od opasnosti priče o pismu jeste što u centru ostane osoba koja ga je napisala, a nestane osoba koja je odlučila da odgovori. Moja upornost je bila važna, ali nije bila dovoljna. Sa druge strane je morao da postoji neko ko je bio spreman da zastane, pročita i promeni uobičajeni tok stvari.

U karijeri često zavisimo od takvih ljudi. Od urednika koji vidi mogućnost u radu koji još nije sasvim spreman. Od koleginice koja objasni ono što bi mogla da zadrži za sebe. Preko sagovornika koji nam poveri priču, do osobe koja kaže: probaj.

To ne umanjuje naš rad, samo ga stavlja u pošteniji okvir. Niko ne gradi karijeru potpuno sam. Čak i priča koja počinje upornim pismom nastavlja se zahvaljujući ljudima koji su odgovorili, pokazali kako se posao radi, ispravili grešku i dali sledeći zadatak.

Zbog toga danas pokušavam da ne zaboravim kako je izgledalo stajati sa druge strane vrata. Kada mi se obrati neko ko tek počinje, možda nemam posao da ponudim ni vreme za dugačak razgovor. Ali mogu da odgovorim jasno. Mogu da kažem šta u radu vidi, a šta nedostaje. Mogu da ne koristim tuđu nesigurnost kao potvrdu sopstvene važnosti.

Ne možemo svakome da otvorimo vrata, ali možemo da pazimo kako ih zatvaramo.

To je odgovornost koju dobijete kada se dovoljno dugo nalazite na mestu na koje ste nekada pokušavali da uđete. Jednog dana više niste samo osoba koja čeka odgovor. Postanete neko čiji odgovor može drugom čoveku ostati u sećanju godinama.

Uspešan ishod ne znači da je svaki rizik bio pametan

Pošto se moje pismo završilo dobro, lako je svaku odluku pre njega proglasiti mudrom. To je zamka naknadne pameti. Kada znamo kraj, početku pripisujemo sigurnost koju nije imao.

Da odgovor nije stigao, pismo i dalje ne bi nužno bilo loša odluka. Bilo bi jedan pristojan pokušaj koji nije promenio rezultat. A da sam nastavila da šaljem poruke svakog dana, zahtevala objašnjenja i verovala da mi upornost daje pravo na tuđe vreme, ni dobar ishod ne bi to opravdao.

Važno mi je da ovo kažem zbog načina na koji slavimo hrabrost. Hrabrost nije vredna samo kada pobedi. Razumna odluka može da dovede do neuspeha. Nerazumna može slučajno da se završi dobro. Ishod jeste važan, ali nije jedino merilo kvaliteta odluke.

Pismo je za mene bilo razumno zato što je bilo jedno, jasno i poštovalo je mogućnost da odgovor ostane ne. Nisam njime pokušala da oduzmem nekome pravo na odluku. Pokušala sam da dodam informaciju koju konkurs možda nije pokazao.

To je standard koji danas koristim kada razmišljam o riziku. Ne pitam samo: šta ako uspem? Pitam i: mogu li da živim sa tim kako sam pokušala ako ne uspem? Ako mogu, onda je korak često vredan razmatranja.

Kako danas čitam poruke ljudi koji tek počinju

Danas se, naravno, nalazim sa druge strane. Stižu mi poruke ljudi koji žele da rade na televiziji, da pitaju za savet ili da pokažu svoj rad. Razumem zašto im je važno da dobiju odgovor. I sama pamtim koliko mi je nekada značilo da neko zastane i pročita ono što sam napisala.

Ali vidim i koliko se razlikuju poruke koje mogu stvarno da otvorim od onih na koje je teško odgovoriti. Kada mi neko pošalje samo: „Pomozite mi da uđem na televiziju”, ne znam odakle da počnem. Ne znam šta je učio, šta je pokušao, da li ga zanima novinarstvo, produkcija, kamera ili vođenje. Želja je jasna, ali pitanje nije.

Mnogo je lakše kada osoba napiše nekoliko običnih, konkretnih rečenica: ko je, šta je do sada uradila, šta tačno želi da sazna i pošalje primer rada koji može brzo da se pogleda. Ne mora da napiše svoju životnu priču niti da me uverava da joj je to san od detinjstva. Dovoljno je da poštuje moje vreme i pokaže da je razmislila kome se obraća.

Ne mogu da odgovorim svima onoliko detaljno koliko bih volela, niti mogu nekome da obećam posao. Ponekad mogu samo da napišem jednu smernicu ili da kažem da trenutno nemam pravi kontakt. Znam da takav odgovor možda razočara. Ipak, jasnije je od tišine kad god imam mogućnost da odgovorim.

Zbog toga bih mlađoj sebi dodala još jedan savet: pošalji pismo, ali pomozi osobi koja ga čita da razume šta tražiš. Ne pokušavaj da zvučiš „važno”. Piši kao čovek čoveku. Kratko, pristojno i dovoljno konkretno da druga strana zna šta može da uradi.

I posle toga nastavi svoj dan. Nemoj svakih pet minuta proveravati sanduče i pretvarati čekanje u jedini posao. Jedna poruka može da otvori vrata, kao što je moja otvorila meni. Ali život dok čekaš odgovor i dalje mora da se kreće.

Jedna stvar za ovu nedelju

Neću ti reći da napišeš direktoru televizije. Neću ti reći ni da nikada ne prihvatiš ne. Takvi saveti lepo zvuče samo dok ne uđu u tuđi stvarni život.

Predložiću nešto manje.

Seti se jedne odluke koju trenutno donosiš umesto nekog drugog. Možda pretpostavljaš da neće odgovoriti, da neće razumeti, da nisi dovoljno spremna ili da je kasno da pokušaš. Zapiši šta je činjenica, a šta tvoja pretpostavka.

Ne moraš odmah ništa da pošalješ. Samo ih razdvoji.

Činjenica je da na jednom konkursu nisam bila primljena. Pretpostavka bi bila da zato nikada neću raditi na televiziji.

Između te dve rečenice stalo je jedno pismo, mnogo rada i više od dvadeset godina života koji tada nisam mogla da vidim.

Nekad sledeći korak ne promeni sve. Ali nam vrati pravo da učestvujemo u onome što će se dogoditi posle.

A ponekad je upravo to vraćeno pravo na sopstveni sledeći potez najveća promena koju smo tog dana zaista mogli da napravimo.

Ako želiš da ti ovakve priče stižu pravo u sanduče, prijavi se na Sredu, moje pismo koje šaljem sredom uveče. Nedeljom pravimo planove, a do srede se već vidi šta je od njih ostalo. Zato mi je sreda pravi dan za pisanje.