Zašto se moji planovi od ponedeljka raspadnu do srede

Moji ponedeljci su bili savršeni.

Ustajem ranije, jedem kako treba, pijem vodu, šetam, ne grickam uveče i ležem na vreme. Utorak je takođe bio sasvim dobar. Do srede bi se već sve raspalo.

Ovo se ponovilo toliko puta da bih, da se dešavalo nekom drugom, odavno primetila obrazac. Kada se dešava nama, međutim, često ne vidimo obrazac već zaključimo da nešto sa nama nije u redu.

Trebalo mi je dugo da shvatim da nije bilo do mene. Bilo je do toga ko piše plan.

Plan pravimo u nedelju, a sprovodimo ga u stvarnom životu

Nedelja uveče je najoptimističniji trenutak u nedelji. Kuća je sređena, sutra je novi početak, a vi mirno sedite i pravite plan.

Dok pravimo plan u nedelju u devet uveče, ne znamo da će se sastanak pomeriti, da će dete dobiti temperaturu ili da će jedan poziv trajati četrdeset minuta duže nego što smo očekivale. Planiramo za idealne uslove jer nam nedeljom uveče sve deluje izvodljivo.

Nedelja je mirna; sreda pokaže da li je plan zaista realan.

Kada sam to shvatila, prestala sam da pravim planove samo nedeljom. Sada ih proverim i u sredu uveče, kada sam umornija i kada jasnije vidim šta mogu da uklopim u svoj život. Ako nešto može da funkcioniše takvog dana, ima veće šanse da potraje.

Kada pokušam da promenim sve odjednom

Druga stvar koju sam radila je bila da menjam sve u isto vreme.

Nova ishrana, novo vreme ustajanja, šetnja, više vode, bez telefona uveče, sve od ponedeljka. Delovalo je kao ozbiljna odluka, ali je plan bio prevelik da bi se uklopio u svakodnevicu.

Kada bih menjala sedam stvari odjednom, bilo je dovoljno da jedna propadne pa da odustanem od svega. Sa jednom promenom lakše sam mogla da vidim da li mi zaista odgovara.

Sada radim drugačije: jedna promena, tri nedelje, i ništa drugo. U početku mi je delovalo suviše malo. Posle godinu dana pokazalo se da su upravo te male promene jedine ostale.

Nadoknađivanje je zamka

Najgore što sam radila nije bio propušten dan. Bilo je ono što sam radila posle njega.

Propustite sredu, pa u četvrtak pokušate da nadoknadite: jedete manje ili vežbate duže. Na trenutak imate osećaj da ste vratili kontrolu.

Meni to nikada nije pomoglo. Nadoknađivanje ne vraća propušten dan. Samo napravi težak četvrtak, posle kog je još lakše odustati i u petak.

Ono što mi pomaže jednostavno je i nimalo dramatično: ako propustim sredu, u četvrtak samo nastavim. Bez nadoknađivanja i prebacivanja sebi. To je moje lično pravilo, ne stručni recept. Kada budem pisala o psihologiji odustajanja, pitaću psihologa i jasno potpisati njegov ili njen odgovor.

Ponedeljak nije loš, samo je precenjen

Nemam ništa protiv ponedeljka. Problem je što smo ga pretvorili u ritual.

Ponedeljak je postao mesto gde odlažemo stvari. Kad nešto ne ide danas, kažemo da počinjemo u ponedeljak, i time dobijemo dozvolu da do tada ne radimo ništa. To nije plan, to je odlaganje sa lepim imenom.

Poslednji put kada sam nešto zaista promenila, bio je utorak popodne. Bez posebne pripreme i bez čekanja nedelje uveče. U jednom trenutku sam odlučila da počnem. Nije bilo svečano i nisam nikome rekla.

Ta promena traje već dve godine.

Jedna stvar za ovu nedelju

Ako se i vaš plan od ponedeljka raspadne do srede, nemojte odmah da pravite stroži plan. Napravite manji.

Izaberite jednu stvar. Jednu jedinu, dovoljno malu da vam bude neprijatno koliko je mala. I radite je tri nedelje pre nego što dodate bilo šta drugo.

Ako je nekog dana propustite, sutra samo nastavite.